|
Ne brinite, i kada smo bez vas podjednako smo dosadni. Pričamo o sportu, politici, filmovima, muzici. I ponekad, pomalo, o vama...
„Kakvu priču sam čuo, fenomenalna je“, skidajući mantil N. počinje sa rafalom reči. Kao i uvek stiže poslednji, kasni desetak minuta, ali ga to ne potresa previše. Bučno se smešta u separe pored mene, a preko puta M. i D. Sva trojica sa poluosmesima čekamo da nastavi, N-ove priče su sumnjive verodostojnosti, ali gotovo uvek zabavne.
Nakon što je završio, smeh za stolom je glasniji nego što je pristojno, ali četvorica momaka u srednjim tridesetim na redovnoj nedeljnoj kafi u poznatom kafeu koji naglas raspravljaju i pretresaju omiljene teme postali su džez standard na koji su ostali gosti navikli.
Šta je muškarac bez brkovaN. tek sada primećuje da je D. pustio brkove. Nešto što smo već načeli u njegovom odsustvu. „Lave, kad si pustio brčine, provalite ga kakav je, kao Tom Selek“. D. se smeje i gladi prilično ozbiljne, zift crne brkove koji mu se savijaju pored uglova usana i spuštaju ka bradi. „Mala promena, a i Tanji se sviđaju, ne da mi da ih obrijem“. M. se ubacuje: „Blago tebi druže, mene bi Goca prvo isterala iz kreveta, a onda i iz kuće, ja čim se ne obrijem dva dana kuka kako joj izlaze bubuljice kad je poljubim“. D. priznaje da to može da bude problem ali da on stavlja ono Tanjino čudo za omekšavanje kose na brkove. „Omekšivač?“, izleće se M. „Ma ne, bre, balzam za kosu“, ispravljam ga ja, „omekšivač se stavlja kad pereš veš“.
Moju stručnost pripisuju samačkom životu, tema se okončava priznanjem da bi u stvari svi voleli da pustimo brkove, ali da društvo, a ni naše nabliže okruženje, nisu spremni za to i odajemo D-u priznanje na hrabrosti.
Razgovor klizi preko redovnih sportskih („Liverpul, ipak, nikada više neće biti prvak“), političko-ekonomskih („naš direktor finansija je imao dojavu i zaradio soma evra na kursnoj razlici“), kućevnih („Milica zapela za novu kuhinju, kao da će u njoj umeti da kuva“) do onih tema šta je ko gledao, slušao, gde je ko bio. N. nam je narezao novu kompilaciju, kaže da obratimo pažnju na album Magnetic Fields koji je čist omaž Psychocandyju od Jesus and Mary Chain.
M. počinje prenaglašeno da zeva i N. ga smejući se šutira ispod stola.
Prolećni danRazgovor nakon intenzivnih sat vremena malo zamire, svi držimo šoljice sa hladnom kafom i gledamo kroz prozor. „Mart je ove godine promenljiv, juče sam bio na Adi, a evo danas sipi neka kiša.“
„S kim si bio na Adi?“, pita me M, a svi okreću glavu ka meni. Znao sam da je trebalo da pazim šta pričam da razgovor ne skrene u lične vode. Od kako sam jedini samac u ekipi predstavljam nezvaničnog junaka ovih okupljanja, mada, istini za volju, retko kad imam čime da se pohvalim.
„Ma, bezveze, sa jednom malom što sam je upoznao na kursu, znate ono kreativno pisanje što predajem od oktobra.“
U pitanju je pristojno plaćen dodatni posao koji nisam mogao da odbijem s obzirom na standardno nesigurne novinarsko-spisateljske honorare, a i oduzima mi samo dva puta po 90 minuta nedeljno.
„Opa, profo, alal vera, je l’ to nije kažnjivo, mislim, znaš ono, profesor i učenica“, N. me malo preglasno proziva pa ga stišavam pogledom.
U očima sve trojice vidim iščekivanje, pa nastavljam: „ma kakav profa, kakva učenica, pa mlađa je samo 9 godina (sinhronizovani uzdah sve trojice), devojka je završila književnost, i tako, malo smo pričali posle predavanja, otišli na kafu, ispostavilo se da oboje volimo da vozimo rolere, da je petak veče, a sutra subota, da su najavili lepo vreme i prvi pravi prolećni dan i tako...“
Tajac, ćutimo, iza šanka se čuje šištanje pare i zveckanje spuštanja čaša i šolja. Na ulici je neki vozač zatrubio, pa smo se trgli iz petosekundnog transa.
M. se prvi oglašava: „I, kako je bilo“.
N. se ubacuje: „Kakva je? Mislim, kao riba, je l’ dobra“.
D. se smeška: „Vozi rolere, sigurno je zategnuta kao sajla“.
„Pa šta ja znam, slatka je. Ne izgleda loše, ono, crna duga kosa, tamne oči, malo španski tip. Ima lepe ruke, mislim, šake, duge prste..“
„Uuuu, i pune usne, a batice“, N. kao da se malo oznojio, ima rolku, a u kafeu je najmanje 25 stepeni.
„Smiri se manijače“, prekidam ga, „ne preteruj“.
„I jel ’ se desilo nešto“, nastavlja M.
„Ma, ništa, odvozali smo jedan krug, seli u baštu „Režisera“ popili kafu i siti se ispričali. Idemo sledećeg utorka posle predavanja na onaj koncert. Voli brit pop.“
Preskačem dosta toga, ne zato što se nešto desilo već zato što bi moglo. Prećutkujem da je posle više od godinu dana prva devojka koje me zaista zanima.
Da je opuštena i vedra, da je interesuje toliko toga, da jeste zgodna, ali da sam to primetio tek posle nekoliko sati, jer, iako je bila u uskoj trenerci, ja sam je gledao u oči i slušao kako priča.
|