Hajde da se njuškamo

Rasprava o muško-ženskim odnosima često traje u nedogled, ali postoji mesto gde svi možemo staviti tačku sa roze mašnicom

Nemoj da vičeš na mene! Ne vičem, šta ti je? Kako ne vičeš, kad vičeš? Kako, bre, vičem? Eto tako, vičeš! Kažem ti, po stoti put, da ne vičem! Eto vidiš da vičeš! Pa normalno da sad vičem. I svako drugi bi sad vikao! Ne, sa tobom ne može da se razgovara...
Ovakva konverzacija, kao jedan od čestih muško-ženskih razgovora u fazonu „lud-zbunjenog“, ostaće večita nedokučenost. Ne-nad-jebivost oba pola primetna je iz oba ugla gledanja. Po meni, trebalo bi tako i da ostane. Apsolutno su suvišne nedoumice oko razrešenja misterije: gde i kome doskočiti? Kuda se usmeriti? Zašto i kako piškiti uz vetar, a ostati suv? Istina je da ponekad zaboli glava u našim malim muško-ženskim igricama, ali apsolutno me ne interesuje kako pobediti, dokle god igrica traje, a trajaće večno. To je jedino važno. Kome se igrica ne sviđa, svakako, može da promeni verziju. „Apdejtovanje“ se očekuje od svakog od nas, jer samo tako se može dalje. U protivnom ostali bismo, svi zajedno, zarobljeni u (ne)ispravnosti misionarske poze i dahtanja „na uvce“. Promenimo li ugao gledanja, mnogo toga se promenilo, bilo da je sa visine, odozdo ili otpozadi. Uvek treba pičiti dalje.

Zajedničke želje

Uzmemo li u obzir da se u ženskom društvu gotovo svi razgovori nakon mode, tračeva i bla-bla-truć čavrljanja, svedu na razgovore o muškarcima, i obrnuto, svi oni, uz pivo, muški razgovori o fudbalu obično se začine razgovorom o ženama, dolazimo do jedine činjenice: tu smo da se igramo zajedno. Ma gde pošli, uvek na kraju stižemo do naše zajedničke želje, a ona je ogoljena i jednostavna, lišena svih onih instant „urbanih“ mudrosti. Ma koliko se opirali naša zajednička želja vodi do pronalaska one prave/pravog, makar to pronalaženje trajalo u beskonačnost, i makar taj pravi/prava ne služili ničemu korisnom. Čak i ekranizacija dobro poznate kolumne o seksanju u gradu vapi od očaja za konačnim ukroćenjem Zverke. Čitava emancipacija vodi preko trnja od seksanja i lomljenja Prada štikli, pa sve do krajnje destinacije - veze, kombinacije, kres kombinacije, ili bilo kakve druge kombinacije, ali naše zajedničke kombinacije začete u nerazumevanju. Tako bitnom i razložnom nerazumevanju.
Svakako, zaslužni za jedino komplikovanje naših „vičeš-ne vičem“ odnosa smo mi sami. Ko drugi? Pa to nam je u genetskom kodu. Ako se u sve to uplete moderna „lifestyle“ filozofija sa sve welness-solarium-pilates-makrobiotika logikom, nije ni čudo da se suženje svesti reflektuje i na naše odnose. Možda bi bilo dobro vratiti se, nakratko, hiljadama godina unazad i početi ponovo iz početka: samo sa njuškanjem. Da zaboravimo nakratko ko je sa Venere, a ko sa Marsa, i da se samo njuškamo neko vreme. Možda bismo tako ubili sve predrasude o nama samima. Širenjem nozdrva i otkrivanjem instinktivnih poriva.

Kakva revolucija!

Juče sam rešio da se malo njuškamo. Na putu do nje, samo sam o tome razmišljao. Njuškanje će poništiti sve one zamke u koje upadamo. Poljubio sam je i spustio na sto cvet koji sam joj kupio, a onda zbrisao do kupatila da se sredim pre njuškanja. Nedugo zatim otkrio sam još jednom našu premostivu razliku, koja nas na kraju krajeva i privlači. Čekale su me naše skrivene prepreke.
Zašto nisi oprao noge sapunom za noge? Kako nisam? Evo ovim sapunom sam oprao noge. Pa da, sto puta sam ti rekla da je to sapun od algi. To je za lice, a ne za noge. Ja sam mislio da je to ovaj sapun? Ne, to je sapun za ruke! Pa kako da se ne zbunim kada imamo trinaest vrsta sapuna u kupatilu! Samo sam hteo da se opustim i operem jebene noge! Post Scriptum: Saznanjem da postoji krema za depilaciju bio sam šokiran. Umalo da namažem ruke sa njom. Kakva revolucija! Namažeš, i otpadnu ti dlake.

Piše: Milan Jovanić