Sonja Kolačarić

Gledaoci filma „Čarlston za Ognjenku“ uverili su se u glumački talenat Sonje Kolačarić. Njena uloga u seriji „Ono kao ljubav“ doprinela je takvom zaključku. Jer, Milica i Sonja ne gledaju svet istim očima, što poslovnu biografiju šarmantne glumice obogaćuje za još jedan plus…

Sergej Trifunović je izjavio da je baš vas želeo za partnerku u seriji.
Šta mislite zašto?

Verovatno iz istih razloga iz kojih sam se i ja radovala zajedničkoj saradnji. Poznajemo se vrlo dugo, dobri smo drugari, a i poštujemo se kao kolege. Uvek bih radila sa njim.

Koliko ste slični liku Milice, koja baš i nema vremena za gubljenje i zabavljanje?

Nimalo. Ja sam potpuno neorganizovana ličnost. Ne razumem se ni u pare, ni u biznis, a laptop jedva umem i da uključim. Milica je u stvari moja kuma, Ljubica.

Na koji način stičete samopouzdanje?

Crpim inspiraciju iz knjiga, dobrog filma, muzike... Kada doživim neko uzbudljivo kreativno iskustvo, nekako više verujem i u sopstvenu vrednost. Mada, samopouzdanje je opasno. Ne treba ga previše bildovati. Lako prelazi u oholost.

Koju, od koga i kada ste naučili najbolju životnu lekciju?

Sve sam naučila iz sopstvenog iskustva. I to je jedini pravi način za istinsko saznanje. Ljudi koji crpe znanje iz tuđih iskustava su inferiorci. Ja volim da živim, kad su me već rodili. Pa i kad boli.

Direktni ste u komunikaciji, da li vas je to nekada dovodilo u nezgodne situacije?

Dok sam još bila student, na jednom snimanju upoznala sam starijeg kolegu, koji je u to vreme već uveliko bio zvezda. Ćaskajući o svačemu, veoma iskreno i bez zadnje misli upitala sam ga kako je mogao u svojoj karijeri da radi svakojake koještarije. Silno se uvredio i to, očito, zauvek. Danas je on i producent, i to veoma aktivan, a da je i dalje uvređen govori mi činjenica da se nakon toga nikad više nisam sa njim našla u istom projektu.

Za glumce važi da vole kafanu. Da li i vi pripadate tom stereotipu?

Čaša nekog pića posle predstave je gotovo pa nezaobilazan ritual. Jednostavno, glumac mora da premosti povratak iz sveta uobrazilje - u kom je čitav u jednom povišenom stanju duše, uma i tela - u običan svakodnevni sistem. A kada nam je potrebna dodatna dramatika, idemo u kafanu. Kao i svi, uostalom.

Čime muškarci mogu da vas iznenade?

Uf! Uglavnom sam ja ta koja iznenađujem. Ovde se muškarci ne ističu preterano maštom. Sećam se da mi je prvi dečko naš prvi dejt zakazao u deset ujutru i odveo me na izlet. To je bilo veoma slatko i neobično.

Šta kažete muškarcu koji vas startuje na glup način?

Kažem mu da ide kući i da vežba. Možda uzme profesora, nekog iskusnog. A do tada da se intenzivno stidi zbog ovog razgovora. Ili nešto tome slično. Šta ću, imam potrebu da presmorim nekreativne, a odvažne muškarce.

A onome koji ima šmekerski pristup?

Kažem da sam udata. I ne samo udata, nego i mono-gamna. Ali da sam polaskana njegovim trudom. Dam mu broj telefona neke singl gotivne drugarice...

Da li je dobar seks od presudnog značaja za kvalitetnu vezu?

Ne. Dobar seks je posledica. Na početku svake veze seks je vrlo uzbudljiv jer su ljudi ostrašćeni. Posle prvog zanosa, kad se strasti izgube, seks dobija jedan novi kvalitet. Ako je i dalje dobar, iako drugačiji, znači da se dogodila ljubav. Uživanje u bliskosti, u apsolutnoj bliskosti.

Gde se postavljaju granice u krevetu?

Gde god ih (dvoje) ljudi postave. Po meni, granice bi trebalo da postoje samo po pitanju forme. Neki ljudi su konzervativniji dok su drugi, pak, skloni raznim fetiši-zmima. I to je u redu. Ja sam za brisanje granica u onom suštinskom smislu, u smislu predavanja.