Seks je formula za dobar izgled

U suočavanju sa svojom istinom, glumica i manekenka Biljana Mišić pronašla je sve sastojke retkog recepta za upornost po svaku cenu i dinamičan život uz savršeni osmeh Piše: Emil Volak Fotografija: Petar Vujanić

Između minimalnog uživanja u praktičnoj tišini i maksimalnih obrta koje nosi požudnost života, Biljana Mišić nikada nije želela prosek. Dvadesetpetogodišnja Kruševljanka znala je da se do ispunjenja sna dolazi samo donošenjem hrabrih odluka. Nakon jedne, munjevitom brzinom iskoristila je šansu u filmu „Srpski ožiljci“, gde je zaigrala pored najpopularnijeg holivudskog negativca Majkla Medsena i akcionog heroja Marka Dekaskosa...

COSMO: Sa koliko godina ste napustili porodično okrilje u rodnom Kruševcu i gde ste se prvi put zaputili?
BILJANA: Još sa četrnaest godina počela sam da odlazim na kastinge u Beograd. Prvi ozbiljniji poslovi usledili su posle Foxovog lica godine. Sve češće bila sam na naslovnim stranama, a sve manje u svom rodnom gradu.
C: Kada ste se definitivno doselili u Beograd?
B: Sa šesnaest godina, a sa sedamnaest sam i preostale stvari iz Kruševca preselila u Beograd.
C: Kako je izgledao taj „odlučni“ razgovor sa roditeljima?
B: Nisam bila dete koje bi svaki roditelj poželeo, iako su postojali izgledi da ću jednog dana, uz više sreće, a manje pameti, postati omiljena ćerka. Brinuli su, jer bila sam vrlo mlada, a želela sam da odmah imam svoj hleb. Otac je bio strog i nije mu se dopadao pravac u kom sam usmeravala život. U stvari, nismo se razumeli: on je hteo da budem doktor, a ja sam znala da ću biti umetnik. Pubertet je prilično učvrstio odlučnost da istrajem u svojoj nameri. Mama se iskreno nadala da ću biti srećna, ma gde bila i čime se bavila, iako je tvrdila da postoji mnogo lakši i lepši način da se preživi život.
C: Zašto ste toliko želeli da postanete manekenka?
B: Želela sam samo da budem slobodna. Modeling je bio najbolji način da putujem po svetu sa nešto para u novčaniku.
C: I sanjate...
B: O ovome što sada radim, o pozorištu i filmu i ljudima sa kojima delim život... Mada ni u jednom trenutku nisam pomislila da sam ispunila sve svoje snove.

C: Kada ste došli u prestonicu, dočekale su vas velegradske zveri?
B: Vešto sam im utekla i postala lutka sa naslovne strane.
C: Kakav je bio osećaj, dok ste sami sebe izdržavali, bez ikakve pomoći sa strane?
B: U početku sam bila oprezna, posmatrala sam... Videla sam da na mnoge načine mlade devojke iz unutrašnjosti mogu osvojiti svetla velegrada... Zbunila sam se. Zatim sam razmišljala... I na kraju odlučila da svoju priču, za razliku od njih, napišem sama.
C: A kako ste se uputili u inostranstvo?
B: Rekla sam roditeljima da moram do Beograda na kasting, a otišla sam u London. Imala sam samo 150 funti i nekoliko žalosno-smešno-slatkih slika u buku. Da sam sve vreme bila u inostranstvu, saznali su tek kada sam se vratila kući sa fenomenalnim fotografijama i kao pravi gastarbajter svima donela poklone.
C: Da li ste naišli na neočekivane situacije?
B: Neki ljudi kasne na autobus, a meni su stalno bežali avioni. Još se nisam navikla na činjenicu da sat i po pre poletanja moram da budem na aerodromu.
C: Kada ste upisali glumu na Kosovu, šta vam je bilo u glavi, u smislu sada, ovde, sutra...?
B: Akademiju sam upisala 2003. godine i od tada sam gotovo svakog dana putovala na relaciji Beograd - Kosovska Mitrovica - Beograd. Krenula bih ujutru u pet i putovala šest, sedam sati da bih stigla na vežbe iz glume, dikcije... Obično sam se posle nastave vraćala prvim autobusom za Beograd kako bih igrala predstave u KPGT-u. Dešavalo se i to da sa pozorišne scene trčim pravo na pistu i radim reviju. Tako sam živela četiri, pet godina, dok nisam diplomirala. Život mi se svodio na: trči ’vamo, trči tamo, trči ’vamo, trči tamo... I evo me na naslovnoj strani Cosmopolitana!
C: Niste sumnjali da ćete uspeti u nameri?
B: Samo u trenucima flaširanja. Ne tuširanja. Flaširanja! Uslovi u kojima sam studirala bili su, blago rečeno, nehumani. Restrikcije vode i struje činile su svakodnevicu, tako da sam morala da usavršim brzo kupanje sa dve boce hladne vode. Sada mi je to samo uspomena, a ranije je bila uža specijalnost!
C: Znači, bilo je iskušenja...
B: U pauzama između predavanja kada sam radila visokobudžetne kampanje na najekskluzivnijim mestima sveta. Za kratko vreme zaradila bih dosta novca, ali uvek sam trošila više nego što sam zarađivala. Već za nekoliko dana morala sam da se vratim u Beograd, raspakujem kofere, u ranac stavim samo najneophodnije stvari i autobusom kao iz filma „Ko to tamo peva“ krenem na Kosovo kako bih završila akademiju. Iskušenje, zar ne?
C: Gde su se tu uplitali muškarci?
B: Tačno tamo gde je bilo potrebno, ni manje ni više.

Ostatak intervjua pročitajte u julskom broju Cosmopolitana.