|
Porodica je izvor svega. Sem vaspitanja, iz nje je važno poneti ljubav, snagu, praštanje i uvek joj se iznova treba vraćati, kaže majska Cosmova junakinja, zvezda jedne od najgledanijih TV serija, ali i nekoliko beogradskih pozorišnih hit predstava
Kad neko ima ime u kojem je oličena sva vekovna ljudska težnja i izvor svih njegovih želja i nemira, onda već tako - na samom startu života - bude obeležen, istovremeno nagrađen i obavezan da bude slobodan i radoznala duha, da bude večni borac... Sloboda Mićalović, mlada srpska glumica, u čiji se talenat u poslednjih nekoliko godina mogla uveriti pozorišna (na početku karijere zanosna Stankovićeva Koštana, danas zvezda beogradskih hit predstava „Brod za lutke“ i „Čikago“), filmska („Zona Zamfirova“ , „Pljačka Trećeg rajha“) i TV publika („M(j)ešoviti brak“), za Cosmo govori o tome koliko je i kakve slobode do sada dokučila
Koga na porodičnim fotografijama izdvajate kao osobu koja je presudno uticala na vas? Porodica je izvor svega. Sem vaspitanja, iz nje je važno poneti ljubav, snagu, praštanje i uvek joj se iznova treba vraćati.
Često se kaže da čovekovu sudbinu određuje njegov karakter. Ako je to tačno, šta je vama vaš karakter nametnuo kao sudbinu? Ja sam po prirodi jako nestrpljiva i brza i to me je skupo koštalo nekoliko puta. Veoma sam srećna što umem da sačuvam svoj mir i sigurnost, a to nije uvek lako uraditi, a veoma je korisna stvar, naročito u ovom poslu.
Kad neko - poput vas - ima ime u kojem je oličena vekovna ljudska težnja, šta se od njega dobije u miraz, čemu vas ono nauči i kakav je to motiv?Ponekad se zaista pitam šta zapravo sloboda znači i koju težinu nosi. To je nešto za šta su se naši dedovi i čukundedovi borili i za čim svi mi čeznemo i bez čega život nema nikakvog smisla. Treba znati nositi ga i opravdati.
Kad se mlad čovek odluči za stresnu i složenu egzibiciju duha i tela, kakva je gluma, je li to pitanje strasti, nesvesti i neznanja ili lude hrabrosti? Ipak, tu je presudna ljubav, ali i luda hrabrost. Gluma je prašuma i nikad ne znaš šta te čeka iza drveta.
Ko je u profesionalnom smislu presudno uticao na vas: oni koji su vam dali šansu ili oni koji su zbog svoje posebnosti nedokučivi?Niko nije uticao kojim ću se poslom baviti. To je samo moja odluka, a prvu šansu mi je, ipak, pružio moj profesor Predrag Bajčetić, koji me je i primio na klasu.
Koja muzika i čije reči najbolje hrane vašu dušu, bilo da ste radosni ili tužni?Trenutno sam opsednuta albumom Aleksandre Kovač, izuzetan je i uživam u njemu.
Ako je istina da lepota dolazi iznutra, čime je treba hraniti spolja?Lepim knjigama i neopterećujućim ljudima.
Je li istina da muškarci, iako više vole plavuše, sve ozbiljno u životu planiraju sa crnkama? Jeste li, ipak, ikad pali u iskušenje da vidite kako je to kad vam sve opraštaju zbog boje kose?To je malo izvikana tema. Plavuše izgledaju nežnije, ali niko ne garantuje da vam neće dušu pojesti. Ali, nažalost, isto bih rekla i za crnke. Nisam padala u iskušenje da se ofarbam i nadam se da nikada i neću.
Šta glumac koji živi od javnosti može da uradi da ne postane dnevna hrana žute štampe?Užasno je teško živeti s tim i jedini način je da se ne pojavljuješ baš svuda i da 100 puta na dan odgovaraš na telefonske pozive i kažeš: „Ne, neću da govorim za vaš časopis i neću da odgovaram na tako glupa pitanja“. Ali ni to ne garantuje da vas već u sledećem broju neće nagaziti.
Šta presudi da jedna ličnost postane svesna sebe, svog identiteta, mogućnosti, kvaliteta i dometa? Ne bih znala da odgovorim... Biti svestan sebe je trenutna stvar i ne znam šta znači biti svestan sebe zaista...
Verujete li u muško-ženska prijateljstva, koja se neretko završe seksom?Odmalena se družim sa muškarcima, i ja nisam imala taj problem, ali statistika je pokazala da se takva prijateljstva često završe onako kako ne bi trebalo. Važno je ne prelaziti dozvoljenu granicu.
|