|
Paklene torture na koje su spremni oholi šefovi dobile su ime, a kako se boriti protiv njih...
Šta se događa kada jedna osoba ili više njih, sistematski ruinira i psihički teroriše pojedinca koji, našavši se u nevoljnoj izolaciji, počinje da trpi određene psihičke, profesionalne, emotivne i druge probleme? Takva osoba trpi mobing!
Mobing je po svojoj strukturi nasrtaj na integritet ličnosti, tako da se krše ljudska i građanska prava. Gubitak dostojanstva i časti nešto je najteže što čovek može da doživi i retki su oni koji to mogu sami da prebrode.
Psiholog i predsednica udruženja „No Mobbing“ Vera Kondić objašnjava da mobing počinje strahom mobera, a traje i održava se zbog straha žrtve i ostalih zaposlenih. Ogovaranje, ismejavanje, preterana kontrola, zadavanje besmislenih poslova koji narušavaju zdravlje, oduzimanje sredstava za rad, neodobravanje godišnjih odmora i slobodnih dana, pretnje fizičkim obračunom, fizički nasrtaj, verbalni i seksualni napad aktivnosti su mobinga i njih ima u različitim vidovima zavisno od patologije i maštovitosti mobera. „Setite se etiketiranja ljudi - nekom ,zalepe’ etiketu i onda on dokazuje da nešto nije učinio. To je vrlo često u istoriji ljudskog roda, a tranzicija je dovela do prave eksplozije mobinga na ovim prostorima“, kaže Vera Kondić.
Plakanje u samoćiSkrhana novinarka B. Đ., četrdesetosmogodišnja majka dvoje dece, udata, tiho govoreći otkrila nam je svoju potresnu priču. Posle dugogodišnjeg rada u jednom domaćem listu, od glavnog i odgovornog urednika B. Đ. dobija novi zadatak. Priča koju je trebalo da istraži kosila se sa njenim moralnim načelima. Zarad naslovne strane nije želela da žestoko naudi jednom ljudskom životu. Nakon žučne rasprave, rečeno joj je da za kaznu neće dobiti nijedno zaduženje niti posao. Sedela je za praznim stolom. Svim zaposlenima bilo je zabranjeno da joj se obraćaju. Nije čula ni „dobar dan“! „Kada nekome i uputim pozdrav - skloni pogled. Vilica bi mi zadrhtala kao detetu. Otrčala bih do toaleta jer su suze bile na ivici da me preplave. Ostala bih da plačem sama“, teškim, isprekidanim glasom govori B. Đ.
Posle povrede zadobijene u saobraćaju i kratkog bolovanja, B. Đ se vratila u redakciju. „Pitala sam: ,Ljudi, šta se događa?’ Prišao mi jedan od njegovih poltrona: ,Imaš novu kancelariju!’ U uglu njegovih usana video se smešak. U neverici sam pitala: ,Koju kancelariju?’ I mislila, ima boga, stvari su se sredile...Gledala sam u pravcu njegovog prsta, u staru napuštenu ostavu!“
U podrumu tugeSmeštena je u tu prostoriju da radi administrativne poslove. Videla je prostor bez grejanja, pun vlage, insekte koji šetaju na sve strane, jedan prozor koji je prekrila paučina, i osetila stravičan miris kanalizacije… Bol u želucu naglo ju je savio. Okrenula se ka vratima i spazila dvadesetčetvorogodišnjeg muškarca bez dana radnog iskustva koji se spremao da obavlja njen posao. Dizala je glavu verujući da će posle toliko godina odgovornog rada neko čuti njen vrisak. U toj prostoriji provela je sedam meseci.
„Podizalo mi se nešto iz stomaka, širilo ka grudima i teralo me na sitno kašljucanje. Šta mi je, pitala sam se? Možda prehlada. Sedela sam puno radno vreme u kancela-riji bez grejanja. Uz neku staru grejalicu na kojoj radi samo jedna šipka. Sama u tom čemeru. Niko nije dolazio. Nisu smeli. Razumela sam ih njihov strah. I te kako sam ga iskusila. Noć mi je takođe bila teška. Legla bih skrhana, a u tri sata ujutru budili su me bolovi u želucu“.
Slomljena, degradirana i izmaltretirana jednog dana pre isteka radnog vremena... Pukla je. Otišla je lekaru. Neuropsihijatar Zorica Minović videvši njeno stanje otvorila joj je bolovanje.
„B. Đ. je došla sa somatskim tegobama, gušenjem i lupanjem srca. Preznojavala se i imala poremećaj hormonalnog stanja štitne žlezde. Nakon pregleda ustanovljena je dijagnoza duboke depresije sa potrebom lečenja antidepresivima i psihostabilizatorima, uz sedmične kontrole. Napisala sam joj dijagnozu ,duboke depresije’ i omogućila joj potrebno lečenje i bolovanje u trajanju od tri meseca“, priča doktorka Minović.
Nakon tri meseca terapije i razgovora sa ljudima iz udruženja „No Mobbing“, B. Đ. se jača i odlučnija vratila na posao.
„Moje jedino poentiranje bilo je pojaviti se mučitelju na oči, uzdignute glave sa porukom: ,Nisi me slomio, a lomio si me tako dugo!’“, ponosna je B. Đ.
Ovoga puta u njenoj „rupi“ sedelo je još dvoje kolega da po kazni rade administrativne poslove. „Pružila sam im podršku i pomoć...“, sa suzama završava B. Đ.
Vera Kondić kaže da je B. Đ. imala tipične reakcije osobe koja je pretrpela mobing:
Neverica da se to uopšte događa.Traženje krivice u sebi. Doživljaj vlastite nesposobnosti, lično obezvređivanje.4Izbegavanje kontakata, osamljivanje, samoizolacija zbog osećanja stida jer misli da se samo njoj to događa.Anksioznost, depresija i drugi oblici promene ponašanja.
|