|
Da li je sudbina nešto što stvarno utiče na naš životni put ili je izmišljotina koja nam daje utehu za neuspehe i izgovor za izbegavanje odgovornosti?
Trinaest godina pre no što je potonuo „Titanik“, Morgan Robertson je napisao roman „Uzaludnost“, koji opisuje prvo putovanje prekookeanskog broda „Titan“. U romanu se verovalo kako je brod nepotopiv, ali je udario u ledenu santu i nestao u talasima, odnevši u smrt većinu putnika. „Titan“ je potonuo u aprilu, baš kada i „Titanik“, a u mašti i stvarnosti su se poklopile mnoge druge pojedinosti, broj putnika, čamaca za spasavanje…
Ljudi koji veruju da su naši životi deo velikog, kosmičkog ili Božjeg plana videli su u romanu „Uzaludnost“ mistično predskazanje. Ostali smatraju da je reč samo o slučajnosti. Postoji i treći put. Nekoliko meseci pošto je potonuo „Titanik“, drugi brod je plovio kroz mračni i magloviti Atlantik. Na straži je bio „mali od palube“. Njemu je palo na pamet da prolaze blizu mesta gde je potonuo „Titanik“, a kada se dosetio da se „njegov“ brod zove slično, „Titanijan“, u strahu je uzbunio posadu. Kapetan je zaustavio plovilo. Taman na vreme da se svi spasu, jer im se zaista isprečila ogromna santa.
Proroci nisu slučajnostSvako vreme i podneblje imaju načine za proricanje sudbine, a u svim religijama postoji i kult verovanja u predodređenost. Čuveni proroci, među kojima je već vekovima najpoznatiji Nostradamus, i na papir su stavili šta čeka svet u budućnosti. To već nije slučajnost. Psihoterapeut Marija Andrijić Haimani podseća i da dan-danas dosta ljudi drži amajlije za sreću, zdravlje, protiv uroka.
„Proročanstva i amajlije su efikasni onoliko, koliko vi verujete da oni mogu da učine za vas. Nije uvek loše da verujemo u sudbinu, jer podsvest može da bude moćna pokretačka snaga da ostvarimo ono što želimo. Na primer, teško oboleli koji veruje da mu je „zapisano“ da bude izlečen, ima veću mogućnost da mu zaista bude bolje, nego onaj ko se samo prepusti bolesti, bez vere u ozdravljenje. U ovakvim okolnostima je čak i preporučljivo verovanje u amajliju ili „čitača sudbine“, koji je bolesniku „video“ dugu liniju života“. Astrolozi i drugi moderni „proroci“ slažu se sa naučnicima da se malo toga u životu dešava slučajno. Naravno, ne iz istog razloga. Ipak, i oni priznaju da natalne ili „tarot“ karte ili sudbina iz raznih prehrambenih pomagala (kafe, pasulja, čaja, kostiju) nisu baš zapisani u kamenu. Mnogi upozoravaju da nije dovoljno samo se interesovati, na primer, kada ćemo sresti Pravu (osobu, posao, sreću). Moramo da pomognemo i sami, tako što ćemo pronaći ciljeve, pa na njima malo i sami poraditi. Za početak, da izađemo iz kuće i više se krećemo među različitim ljudima i zanimanjima.
Sreća nadohvat ruke Marijana (33) je godinama bila zaglavljena u dosadnom poslu, a kao samohrana majka je nosila ogromno breme odgovornosti. Jednom je odlučila da provede nekoliko nedelja van grada. Posle mnogo razmišljanja (i časova pred televizorom i internetom), odlučila je da se pridruži aktivistima za zaštitu životne sredine. U tom poslu danas vidi veliki smisao svog postojanja, i tvrdi da je bogatija, u svakom pogledu. „Mnoge moje poznanice su živele kao ja, tako da ‘stara’ Marijana ne bi ni posumnjala da se njena sudbina može izbeći. Ali, ako samo čekate da se nešto dogodi, bićete srećni ako vam se išta dogodi. Ako odlučite da aktivno učestvujete u svetu oko sebe, shvatićete da vam život donosi interesovanja i nagrade, samo ne odjednom, nego sloj po sloj“, kaže ona.
Većina ljudi će se radije prepustiti ideji, da je sve što im se događa deo velikog sudbinskog plana, na koji se ne može uticati, čak i onda kada im je rešenje nadohvat ruke. Moja drugarica Milena (29) ne želi da prizna da joj onih tridesetak kilograma viška težine zaista smeta da bude srećnija, ne samo u svakodnevnom životu, nego i zdravlju. Ona će, umesto dijete, radije svima pričati da ima redak „insulinski“ poremećaj, koji od nje prosto zahteva da smaže četiri parčeta torte za večeru.
„Ljudi veruju da su zdravi sve dok ne odu kod lekara i javno priznaju da im je potrebna pomoć stručnjaka, a skloniji su tome da o problemu prvo razgovaraju sa prijateljima i komšijama. Problem se, naravno, zapusti i postane mnogo ozbiljniji, ali oni i to najčešće pripisuju sudbini. Skidaju odgovornost sa sebe, i tako misle da se osećaju bolje. Ljudi koji smatraju da je njihov život potpuno u rukama sudbine, iznalaze sve moguće izgovore i „znakove“ kako bi razne životne situacije pripisali predodređenosti“, kaže Marija Andrijić Haimani. Omiljeni metod je tzv. selektivna percepcija koja nas navodi da zanemarimo opažanja koja ne odgovaraju našim očekivanjima. Mi znamo da je naš prijatelj uspeo u životu zahvaljujući svojim sposobnostima, ali ćemo njegov uspeh i dalje pripisivati moćnoj porodici ili njegovoj „srećnoj zvezdi“. Ili, smatramo da imamo „proročanske“ snove, jer su se ostvarili. Pri tom zaboravljamo da se hiljade naših snova nikad nisu ostvarile.
|