Frajer meseca - Boris Lješević

1 of 1

Reditelj Boris Liješević zadovoljno je ispratio premijeru svoje predstave „Čekaonica“ na sceni Ateljea 212. Po njegovim rečima, čekaonica je prostor u kojem ličnost i individualnost nisu potrebne, jer je čovek sveden na broj, karton, na obično telo koje nešto čeka. Zato je obratio posebnu pažnju na nju, kao metaforu u šta se pretvara život čoveka u 21. veku.

Da li vi privatno nešto čekate?

Naravno. Inače se ne bih bavio tom temom. Ne bih mogao da radim predstavu o tome. A tek što uživam u čekaonicama! Kako me one tek inspirišu... Ne propuštam ih. Čak sam u poslednje vreme, dok sam radio predstavu, sa radošću odlazio u te administrativne institucije i često propuštao mnoge ljude ispred sebe. Tako sam sakupljao materijal za predstavu… Telefoni koji neprestano zvone, a uporno se niko ne javlja, službenici koji su uvek u gužvi, sistem na kompjuteru koji „padne“ čim se za to ukaže prilika, a za sve to vreme iz tih kancelarija neprestano dopire miris kafe. Sve nas to nervira kada smo tamo i kada čekamo da nas prime, a zapravo sve to može biti zabavno ako se gleda na „bright side of life“.

Šta ste naučili kao reditelj?

To da je najbolje kada poslu pristupiš kao da apsolutno ništa nisi naučio. Kao da radiš prvi put i ponovo sve otkrivaš. Naučio sam da treba da pustim stvari da se događaju. I da budno pratim kuda to vodi. Naučio sam i to da sebi postavim pravo pitanje. A tačno postavljeno pitanje je pola odgovora.

Koje su prednosti biti muškarac, a koje žena u rediteljskom poslu?

Žena reditelj mora da postane muškarac da bi se izborila sa svim preprekama koje je čekaju na putu pravljenja predstave. Dok muškarac reditelj treba samo da iskoristi to što mu je Bog dao. Težak je to posao. Zahteva veliku snagu i stabilnost. I neprestanu borbu.

Imate li neki savet?

Budite mudre, dobre i pametne. I ne opterećujte se nepotrebnim brigama. Prave stvari će se dogoditi. Sve to dođe na svoje.

Kako vidite današnju modernu ženu?

Moderna žena je na isti način moderna u svim vremenima. Slikarka Nadežda Petrović je na početku 21. veka bila modernija nego mnoge žene na koje danas gledamo kao na moderne. Da ne pominjem Milevu Marić-Ajnštajn ili čak Marlenu Ditrih. To su žene koje imaju snage i hrabrosti da se suprotstave tradiciji i onome negativnom što im se nameće. Žena uz koju smo brat i ja rasli, dok su nam roditelji bili na poslu, zvali smo je Nana, bila je jedna od najmodernijih žena koje sam poznavao. A nikad nije otišla dalje od Budve i Kotora.

Čime žena može lako da vas osvoji?

Oženjen sam nešto više od tri godine, a pre toga smo se moja žena Jelena i ja zabavljali gotovo devet godina. Zaboravio sam kako izgleda kada vas žena osvaja. Ali evo, ako neka žena baš hoće da proba: oko ponoći obično vodim psa u šetnju u park kod „petlje“. A na psa Vitu sam naročito osjetljiv. Ako mi neka kaže da je on sladak i divan… već ima 100 poena prednosti. A ako još i ona ima psa, i to ženku, i Vita se sa njom slaže… već sam osvojen.